Ali pitanje Klare Benet pronašlo je onu jednu pukotinu u njemu koju niko drugi nije video.

Ruka mu se stegla oko torbe za odeću.

Napolju je kiša klizila niz izloge u drhtavim srebrnim linijama. Unutra su topla svetla činila da svilene haljine Klare sijaju kao duhovi.

Veston je konačno rekao: „Zašto to kažeš?”

Klara je ponovo pogledala torbu sa haljinom.

„Zato što žena koja je zaljubljena ne odbija venčanicu sat vremena pre probe”, rekla je tiho. „Ona odbija život koji je čeka unutar nje.”

Nešto nečitljivo prešlo mu je preko lica.

Njegova verenica, Vivijen Kros, nazvala je Klarin dizajn „previše iskrenim”.

Veston nije razumeo šta to znači.

Sada, gledajući Klaru, skoro da jeste.

„Došao sam jer Vivijen želi drugog dizajnera”, rekao je.

Klara je izvadila iglu između usana. „Zašto onda još uvek držiš haljinu?”

Pogledao je dole, kao iznenađen što je nalazi u svojoj ruci.

„Ne znam.”

Taj odgovor je trebalo da zvuči glupo.

Umesto toga, zvučao je istinito.

Klara se okrenula nazad ka manekenu, ali njeni prsti su izgubili ritam. „Gospodine Hejl, nisam zainteresovana da budem uvučena u svadbenu dramu bogate žene.”

„Znate ko sam?”

„Svi znaju ko ste.”

„A ipak ne delujete impresionirano.”

Dala je blagi osmeh. „Upoznala sam stanodavce.”

Prvi put te nedelje, Veston se nasmejao.

To je iznenadilo oboje.

Zvuk je bio tih, zarđao, nepoznat.

Klara ga je ponovo pogledala, i na jednu opasnu sekundu, prostor između njih se promenio. Postao je manji. Topliji. Pun stvari koje niko od njih nije imao dozvolu da primeti.

Onda je zazvonilo zvonce iznad vrata.

Žena je ušla unutra ispod crnog kišobrana.

Besprekorna.

Obučena u belo, iako još nije bio njen venčani dan.

Vivijen Kros je polako skinula naočare za sunce, iako nije bilo sunca.

„Eto te”, rekla je Vestonu.

Onda joj je pogled pao na Klaru.

I naoštrio se.

„Dakle, ovo je ona.”

Klara je osetila nešto hladno kako prolazi kroz prostoriju.

Veston se okrenuo. „Vivijen.”

Vivijen se nasmešila kao da je reč zabavlja. „Nestao si sa mojom odbijenom haljinom i došao lično. Treba li da budem zabrinuta?”

„Ne”, rekao je Veston.

Vivijen je to čula.

I Klara takođe.

Osmeh je ostao na Vivijeninim usnama, ali njene oči su se promenile. Prešle su preko Klinog dućana, nedovršenih haljina, jeftinih podnih dasaka, ručno oslikanog znaka napolju.

„Tako šarmantno”, rekla je Vivijen. „Vrlo priča o preživljavanju.”

Klara je mirno sklopila ruke. „Mogu li vam pomoći?”

Vivijen je prišla torbi za odeću i dodirnula je sa dva prsta. „Već ste pokušali.”

„Dizajnirala sam ono što sam bila zamoljena da dizajniram.”

„Ne”, promrmljala je Vivijen. „Dizajnirala si ono što si mislila da jesam.”

Klara nije rekla ništa.

Vivijen se nagnula bliže.

„Učinila si me krhkom.”

„Učinila sam te ljudskom.”

Soba je utihnula.

Veston je zurio u Klaru.

Niko nije tako govorio Vivijen Kros. Ni dizajneri. Ni urednici. Čak ni Veston.

Na trenutak, Vivijenino lice je postalo potpuno mirno.

Onda se nasmejala.

„Oh”,